Реч сељак у српским градовима има данас углавном негативно значење и скоро да више не означава део домаћег становништва које се бави производњом хране и баштини значајан део српске културе – већ означава неваспитану, глупу и примитивну особу. Зато чак и сами српски сељаци за себе радије кажу да су пољопривредници или фармери.

Сигурно је да српски сељаци нису сами испрљали своје име. Ружно значење њиховог имена, као и другоразредни социјални статус, они су добили од својих сународника, градских Срба. Који, нажалост, још увек не схватају да и сами трпе, и све више ће, због лошег односа према својим руралним сународницима.



Највећи проблем је што образовани градски Срби верују да поседују много више ефективних знања од домаћих сељака, мада је по кључним питањима одрживости ситуација заправо обрнута: њихово знање није кохерентно и све је мање ефективно, јер је везано за услове који више не постоје, под великим су утицајем медија и идеологије, и недостаје им историјско искуство сељака.

Зато и не схватају да су сељаци заправо њихов главни ослонац и темељ државе. Домаће урбано становништво тешко прихвата да је и цела наша данашња цивилизација изграђена, и још увек стоји, на пољопривреди.

Скривање домаћих сељака иза неког другог ‘модернијег’ имена само указује на даље опадање њиховог статуса и улоге у српском друштву – што није добро ни за остали део нације.

Реч пољопривредник например, своди функцију сељака на искључиво улогу привредника, произвођача хране – што он није био у Србији. Нити би било добро да то постане у будућности. Улога села и сељака у Србији је многострука, не само у историјском смислу, већ и у припреми за крајње непријатну будуцност која прети и нама као и остатку света.

Иако народна пословица каже ‘зови ме и крчаг, само ме немој разбити’ тешко је објаснити зашто су чак и у бољим временима сеоске девојке избегавале да се удају за домаће сељаке. Зато их данас у Србији има преко 250.000 неожењених – мада нису бас сви одреда сиромашни.



Сигурно је да је томе највише допринео послератни период индустријализације и урбанизације код нас, социјализам који је гушио сељаке као приватнике и рушио њихов углед, као и атрактивнији живот у граду који је мамио младе и пружао боље услове за школовање, са бољим изгледима за запослење и бољи живот.

Мало је теже разумети да се и данас – у време када влада велика незапосленост у градовима и када живот у граду постаје све тежи без изгледа на скори опоравак – положај домаћих сељака и њихов друштвени углед још нису поправили. За разлику од неких других земаља, село и пољопривреда код градских Срба нису добили на значају и атрактивности.

Сигурно је да на то утиче даље погоршање материјалног положаја домаћих сељака - до кога је дошло, пре свега, због њихове социјално-политичке искључености и деградације у Србији. На тај начин прво је лош социјални и политички статус допринео економском пропадању сељака, а онда је сиромаштво јос више погоршало њихов статус – и тако у круг.

Низак статус, односно углед који сељак има у данашњем српском друштву, огледа се зато и преко градске употребе и значења речи сељак. Што нажалост указује на велико неразумевање градског становништва о значају и улози села у будућности - као и о томе куда иде данашњи свет.

‘Номен ест омен’ – каже латинска изрека која се код нас преводи као ‘име је предзнак’ или као ‘име је судбина’. Можда би зато било боље да се у Србији или надЈе неко друго име за сељаке или да се коначно имену сељак, и ономе ко га носи, врати дигнитет који заслужује.



- Реч пољопривредник је у Србију дошла током прошлог века као директни превод немачке речи за пољопривреду – ландwиртсхафт(ланд= полје, землја и wиртсхафт = привреда), иако Немци за сељака користе реч бауер (иначе на немачком бауензначи градити, стварати);

- У енглеском је пољопривреда агрицултуре, дошла из француског назива агрицултуре, а тамо је дошла из латинског агрицултура, односно спајањем речи агер агри = поље + цултуре = култура.

- Реч фармер, која се код нас све чешће користи уместо речи сељак, долази из енглеског - фармер, а тамо је дошла од француског – фармиер, мада се у званичној употреби у Француској користи реч – агрицултеур, или као реч за ратара – цултиватеур; извор речи је у латинском – фирмариус, фирматор, од речи – фирма, односно – фирмаре, што значи потврдити, од речи – фирм, која има висе значења, али углавном значи нешто што је осигурано, стабилно, контролисано;

- У Војводини се за малог сељака користи и реч паор, која осим везе са немачким бауер има изгледа и друге корене: у енглеском се за малог сељака користи реч пеасант, што означава сиромашну особу која обрађује земљу, малог поседника или радника у пољопривреди са ниским социјалним статусом, док у преносном смислу означава незналицу, грубу и неваспитану особу; у енглески је дошла од француске речи – паyсан, односно из старо-француског – паисент, насталу од речи – паис, што означава провинцију, а која је дошла од латинске реци – пагус, што означава рурално подручје или село; од ове латинске речи настала је и реч – паган, која је у почетку на латинском знацила - човек из провинције, односно становник села, сељак;



- У ‘Историји српског народа’, Владимир Ћоровић наводи: …”Остали свет, сеоски и грађански, били су себри; тек доцније постао је ‘себар’ синоним за сељачки, простачки. Реч је позната и русима и литванцима и означавала је заједничара и судеоника.” …Закупци или најамници звали су се меропси… Кмет је као ознака за сељаке уведен тек од 15-ог века и значила је ‘закупник’… У Дубровнику – кмет је означавао сељака…

Лош третман сељака, као ниже касте, код Срба нажалост има дугу традицију. Тако Душанов законик строго забрањује удруживање сељака, где под чланом 69. каже:


“Збора себрова да не буде, а ако се нађе као саборник, да му се уши одсеку, а да се осмуде покретачи.”

- Др. Драган Веселинов у “Политичкој економији И”, у делу ‘Византијско уређење привредног живота’ наводи низ интересантних података о статусу сељака у том периоду; он наводи да је у Душановом законику, у члану 139. себар - наполичар, сатрудник; посебно је интересантан зачетак војничке традиције сељака од ВИИ – XИ. века под Византијом (систем слободних сељака и војника, сељаци ‘крајишници’ - стратиоти, сељаци-војници).

Осим у доба византијске власти у Србији. и Хабсбуршка монархија је касније - у доба Војне крајине од XВ. века - користила српске сељаке као војнике у борби против Турака, односно Отоманског царства, па су зато у делу Славоније, Срема, Бацке, Баната и Ердеља, осим земље за обраду, добили и одређене привилегије (право на сечу шуме за огрев, нешто винограда) које су опстале све до првих година после ИИ. Светског рата.

Градско становништво Србије данас олако прелази преко чињенице да су плодно земљиште у Војводини српски сељаци платили својом крвљу, у вишевековној одбрани од турских освајача.

Без оваквих историјских података тешко је данас разумети многоструку и сложену функцију сељаштва у српској историји, као и неопходност побољшанја његовог данашњег социјалног, политичког и економског статуса. Треба се само подсетити значаја и доприноса села у новијој српској историји – од ослобођења Србије током XИX. века и светских ратова, до скорашњих догађаја у току последњих двадесетак година и посебно у периоду међународне блокаде Србије. Изгледа да странци боље од градских Срба разумеју значај и улогу сељака у очуванју националне безбедности Србије.



- Наша реч – сељак, односно становник села, означава много више од искључиво привредне делатности једне групације становништва, како на то упућује превод са немачког – пољопривредник.

Све оно што се данас у Србији подразумева под ‘народна уметност и обичаји’, ‘народна медицина’, ‘народно градитељство’ – заправо су ‘сељачка уметност, градитељство, обичаји и медицина’. Српски сељак је заправо баштиник најважнијег дела српске културе и етике као и традиционалних и историјских знања, убрајајуци ту и потиснута знања традиционалне обраде земљишта и узгајања стоке – која у свету поново добијају на значају.

Зато се може рећи да је сеоска култура Срба заправо темељни ослонац националне културе и етике.

- Насупрот чињеници да домаћи стручнјаци подцењују знање и хиљадугодишње искуство наших сељака у обради земље, стручнјаци УН данас уважавају традиционална знања у пољопривреди и стављају их (Традитионал агрицултурал сyстемс) у исти ранг са модерним знањима школованих пољопривредних стручњака.

Разлог за то лежи у чињеници да традиционална пољопривреда, коју би са правом требало назвати културом поља или агрикултуром, садржи вековима стваране и провераване облике еколошке пољопривреде који су настали кроз узајамно повезану еволуцију социјалног система и система природног окружења.

Ово је омогућило бољу очуваност, односно дуговечну плодност земљишта - за разлику од модерне Индустријске пољопривреде која је за неколико деценија претеране експлоатације довела до ерозије и опадања плодности великог процента земљишта у свету.

Можда би за почетак, ради подсећања градских Срба на чему стоји нјихова држава и култура, требало подићи споменик не само сељаку-ратнику већ и сељаку-храниоцу и чувару српских ораница. То би можда подсетило и домаће пољопривредне стручњаке да и они треба понешто да науче од домаћих сељака: историјско искуство сељака у традиционалној пољопривреди ипак иде мало даље од данашњег кратковидог допинговања земљишта вештачким ђубривима и коришћења метода Индустријске пољопривреде који су усмерени искључиво на што већи, краткорочни профит.


Ратко Каролић

Текст преузет са хттп://полјопривреда.биз